Vi meni pjesmu, ja vama…

Kristinin tekst, ako pogledamo baš posve izbliza, topće i propinje se zauzdavan na startu, a – nezaustavljiva je i dekonstruktivna slamnigovska žudnja da – sude Bon i Tartu. Jer, Kristinina je poetska tekstura sva od interteksta i krušnih modlica iz kojih olfaktiraju komadići tamne rastopljene čokolade i integralnog raslovnog brašna.

To tekstno nestrpljenje je puno puncato od pisma prekrasne pustolovine iščitavanja, studija i studiranja, odgoda i dogoda, kroz neobuhvatljive plohe Tolkiena, Čegeca, Bagića, Alice, Morrisona, Antuna Babića, Bacha, Gundulića, Marulića, dekonstruktnih psovki, sms-a, emailova i raznolikih fontova, s obilnim filovima praznina, a i sa sklonošću, jedva suzdržavanom – biti tako sentimentalno, biti tako patosno, biti tako uživljeno, pa makar ništa drugo.